The gunk on the outside window pane
that watches, half-blind, the opposite wall
of this building – this institution,
inside it carefully collected dust
contradicts, only a little, the numb
books on the shelfs,
inside them a whirlpool of thoughts, questions,
existential ones and banal ones –
who can tell them apart –
reasons and conflicts,
inside them the irrefutable winner, the notion
that failure precedes life,
and that everything else is a price to pay,
inside it something brings pleasure and something brings terror,
which then dwindles into a slowed down scene
of morbid masturbation,
into the fragility of impression,
into plummet.
I take an air freshener out of my drawer –
orange scent –
I move it away from my face,
I release a long flat line.
Mercilessly, like an electrocardiograph.
Скрама на спољном стаклу прозора
што полуслепо посматра наспрамни зид
ове зграде-институције,
у њој помно сакупљана прашина
незнатно противречи утрнулим
књигама по полицама,
у њима ковитлац мисли, питања,
егзистенцијалних и баналних –
ко ће их разлучити –
разлога и сукоба,
у њима неумитно побеђује теза
да неуспех претходи животу,
а да је све даље трошак,
у њему нешто доноси сласт а нешто ужас,
да се потом сведе у успорену сцену
морбидне мастурбације,
у прхкост утиска,
у туч.
Из фиоке вадим освеживач ваздуха –
мирис наранџе –
одаљујем га од лица,
испуштам дугу равну линију.
Немилосрдно, као кардиограф.
