Probably there is still that residential block where you went
with the boyfriend of old on one of those tense walks
during which he would dissect your memory of others,
or maybe it was just a simple, lovers’ walk,
when with your hand you lightly brush the playground jungle gym
poking the ground with your sneaker, while you wait for him to tie his shoe
or buy some water or something to that effect.
Though, at the time, people didn't really buy water and they would somehow
survive the average walk without a plastic bottle
and come back home yearning for something.
You, perhaps, yearning for solitude. For unembargoed flashbacks.
None of your people live there, no reason to unlock the picture,
there is nothing in it but the surface, the apparition
of something that didn't really have to happen
in order for you to stand where you are.
And yet, compared to other, repeated, successive pathways,
the same conversational and other contents,
you remember this unrepeated one: between the yellow-grey buildings,
along the overpass across the tracks,
you remember it, so to speak, because you cannot entirely rely on the fact
that your mental picture hasn’t been glued over the authentic one,
like a futile spice of mystery, novelty, initiative.
Google street viewdoesn't show anything similar, and why should it?
This too should suffice.
That didn't stop you before from writing the story
of another former boyfriend, about how the local kids
broke his nose so he bled in the bus on the long way home,
precisely into that space, slippery, blurred on the margins,
selectively obscure, but evidently quite exciting.
In a place like that Branko would have made a flower sprout. [1]
[1] The reference is to the celebrated neo-symbolist Serbian poet Branko Miljković (1934-1961). In his poems the flowerrecurringly figures as a symbol of creativity and hope.
Вероватно још постоји тај стамбени блок у којем си била
Са некадашњим момком, у једној од оних напетих шетњи
Када је сецирао твоје сећање на друге,
Или је то пак била сасвим обична, љубавничка шетња,
При којој овлаш руком додирујеш пењалицу на дечјем игралишту и
Патиком ријеш испуцалу земљу док га чекаш да завеже пертлу
Или купи воду или нешто тако.
Мада, вода се тади није куповала и људи су некако
Преживљавали просечне шетње без пластичне боце
И враћали се кући жељни нечега.
Ти, можда, жељна самоће. Несанкционисаних флешбекова.
Нико твој не живи тамо, нема разлога да откључаваш слику,
У њој и нема ништа до површине, приказе
Нечега што се и није морало догодити
Да би стајала ту где јеси.
Ипак, боље од других, понављаних, узастопних путања,
Истих разговорних и других садржина,
Памтиш ту непоновљену: између жуто-сивих зграда, пасарелом преко пруге,
Условно речено памтиш, јер ниси потпуно поуздана у то
Да се твоја ментална слика није прелепила преко оне aутентичне,
Као залудни зачин тајанства, новине, иницијативе.
Google street view не показује ништа слично, а и зашто би?
И ово ти је доста.
То ти није сметало ни раније да упишеш причу
Другог некадашњег момка о томе како су му локални клинци
Разбили нос па је крварио у аутобусу дугим путем до куће,
Управо у тај простор, склизак, по ивицама замагљен,
Селективно мрачан, али очито прилично узбудљив.
На таквом месту код Бранка изникао би цвет.
